06.03.2020

Invalidnost kod dece

Veoma je teško iskustvo kada imate dete sa hendikepom u porodici. To je donekle revolucija za svakog člana porodice. Roditelji ne očekuju da će dete patiti od neke bolesti i raduju se trenutku rođenja. Ponekad, ne znaju šta da rade kada saznaju za to.

Roditelji, čije zdravo dete doživi povredu koja ga učini invalidom, su u sličnoj situaciji. Štaviše, dečja bolest često opterećuje kućni budžet, naročito kada jedan od roditelja mora da da otkaz na poslu da bi brinuo o detetu.

Roditelji dece sa smetnjama u razvoju prolaze kroz sledeće faze:

1. Šok

Informacija o tome da dete nije zdravo može biti razarajuća – početna neverica se pretvara u negaciju. Roditelji misle da njihovo dete jednostavno ne može biti bolesno. Osećanja koja ih prate su strah, depresivnost, bespomoćnost, neverica i ponekad bes.

2. Depresija

Bespomoćnost i beznadežnost koje osećaju mnogi roditelji se sve teže podnose, pa roditelji, preplavljeni svojim emocijama, padaju u depresiju. Sistematska nega i briga o detetu umiruju roditelje i donose im mir.

3. Faza prividnog prilagođavanja

Roditelji često očajnički traže rešenje za celu situaciju – dolaze do različitih misli i ideja vođeni svojim odbrambenim mehanizmom. Roditelji pokušavaju da nađu nekoga ko je kriv za invaliditet njihovog deteta, što im pomaže da se oslobode krivice; često odbacuju ideju da im je dete invalid. Postupci roditelja u ovoj fazi mogu biti haotični, a njihova uverenja ih mogu navesti da poseta hipnotizeru, bioenergoterapeutu ili travaru može pomoći. Kada prođu sve mogućnosti roditelji često odustaju od borbe.

4. Faza konstruktivnog prilagođavanja

To je pozitivna faza u kojoj roditelji počinju da rade sa svojim detetom na poboljšanju njegovog života. U ovoj fazi roditelji uče kako da uživaju u druženju sa svojim detetom. Takođe otkrivaju da im dete pruža svoju bezuslovnu ljubav i to ih čini srećnim. Ujedno traže i rešenja koja će njihovo dete učiniti srećnim.

Prelaz između faza nije jasno definisan, a granice između njih su tanke. Treba mnogo žrtvovati zarad deteta sa invaliditetom, često odustajući od zadovoljenja sopstvenih potreba. Mnogo toga zavisi od stepena i vrste dečjeg invaliditeta – stvari se razlikuju zavisno od stepena samostalnosti deteta, bilo da je invaliditet psihičke ili fizićke prirode i da li je detetu potrebna stalna nega ili ne. Mnogo zavisi i od pridruženih bolesti koje prate invaliditet, naročito onih koje uzrokuju patnju roditelja i deteta.

Dete sa invaliditetom = mala osoba kojoj je potrebna velika pomoć

Briga o detetu sa invaliditetom je izazov sa kojim se čovek svakodnevno suočava. Negovatelj mora uvek imati na umu da se brine o maloj osobi, koja nije imala sreće kao druga deca, ali joj se prava ne mogu uskratiti. Dete ima prava da to

• bude voljeno takvo kakvo je;
• se razvija koliko god je to moguće u njegovom stanju.

Roditelj koji će razumeti svoje dete i dozvoliti mu da bude što je moguće samostalnije, naučiće ga da prihvati sebe, i usadiće mu pozitivan stav i imunitet, dajući detetu neverovatnu snagu. Invalidnost izaziva osećaj straha i posramljenost. Treba se boriti sa takvim osećanjima.

UPAMTITE – važno je ne fokusirati se na invaliditet deteta, već na njegov potencijal. Čak i deca sa najvećim problemima u razvoju napreduju, pod uslovom da neko redovno radi na njihovom razvoju. Ta mala poboljšanja donose radost i motivišu za dalji rad. Često se dešava da skupa i dugotrajna rehabilitacija ne donosi mnogo poboljšanja, ali i najmanji napredak je velika nagrada za celu borbu.

Dete sa hendikepom, uprkos izazovima koje donosi porodici, može biti izvor velike sreće i zadovoljstva. Odgajanje takvog deteta uči čoveka kako da bude skroman, strpljiv, osećajan, empatičan i posvećen. Dete to uzvraća svojom bezuslovnom ljubavlju i naklonošću.

Ako odgajate dete sa hendikepom, zapamtite…

Imate prava da osećate ono što osećate – pokušajte da sagledate ove emocije na svestan način i da ih konstruktivno iskoristite.

Bez obzira na nivo i vrstu invaliditeta vašeg deteta ne zaboravite da se radi o maloj osobi – pokušajte da je doživite kao dete, a ne kao dete sa hendikepom.

Potrebno vam je malo vremena i za sebe, iako to pokušavate da poreknete. Zamolite nekog da brine o detetu umesto vas i uradite nešto samo za sebe.

Ako vam je potrebna pomoć psihologa ili pravna pomoć, ili pomoć profesionalnog negovatelja (ili bilo koja druga vrsta pomoći) upamtite da postoje udruženja, koja su tu da vam pomognu. Korišćenje njihove pomoći nije znak bespomoćnosti, već snage.

Jači ste od svog deteta – nemojte koristiti tu činjenicu u svoju korist, već u korist svog deteta. Ako vas osećanja obuzmu – nemojte to iskaljivati na dete.

Ako imate drugu decu koja su zdrava, ne zaboravite da su i ona u teškom položaju. Zdrava braća i sestre hendikepiranog deteta takođe zahtevaju vašu pažnju, ljubav i brigu. Probajte da pronađete malo vremena da budete i sa ostatkom porodice.

Niste sami – postoji mnogo udruženja koja okupljaju roditelje hendikepirane dece, a možete i pronaći mnoge forume na internetu, gde ljudi, koji su u sličnoj situaciji, dele svoja iskustva. Možda će vam stupanje u kontakt sa njima pomoći u teškoj situaciji. Možda će vase iskustvo pomoći nekom drugom.

Vaše dete vas bezuslovno voli – upamtite da su jedine stvari potrebne za njegovu sreću vaše prihvatanje, vaše prisustvo, vaša briga i osećaj sigurnosti koji dajete vašem detetu.

Ako vaše dete ima urinarnu inkontineciju, osigurajte mu udobnost upotrebom proizvoda za inkontinenciju namenjenih deci ili koristite najmanje veličine takvih proizvoda namenjenih za odrasle. 

Seni Kids Junior SAZNAJTE VIŠE

Seni Kids Junior Extra SAZNAJTE VIŠE